DA LI JA SVE TO IZMIŠLJAM?

Jedno od čestih pitanja koja se javljaju nakon terapije ili u samom procesu: Da li je to stvarno moj prošli život ili puka izmišljotina? Jesam to stvarno mogla biti ja? Nisam! Ipak ima nekih sličnosti sa mnom…! Dilema koja reflektuje koliko verujemo sebi, sopstvenom unutrašnjem osećaju, intuciji, koliko smo u stanju da zaobiđemo čvrste mentalne okvire i sagledamo šta je iza.

Jedna klijentkinja nikako nije shvatala šta tražim od nje, niti je mogla da uđe u sećanja izvan ovog života, dok mi nije rekla:

– Vi u stvari hoćete da ja lupetam!?

– Možemo to i tako nazvati, da. Prva misao koja se pojavi.

Proces se otvorio kada smo priču duše proglasile lupetanjem. Mental je zadržao svoju prividno sveznajuću poziciju, ali je ujedno dao dozvolu da se ode iza: – Dobro, pričaj gluposti ako je to sad potrebno. Ne može da škodi, dok god ja (mental, ego) znam da je glupost.

Ne samo da ne škodi, nego je isceljujuće istraživati sebe izvan mentala, stupanjem u kontakt sa podsvesnim nivoima. Mental se po pravilu buni, proglašavajući za glupost sve ono što je veće od njega i što ne razume. Prava svrha mentala je da razume našu esenciju i da jezik duše prevede na materijalni nivo, ali često nije tako, jer kao društvo treniramo mental da razume svet spolja, a ne i iznutra.

Kada se dete rodi, sećanja na život pre ovoga su još uvek živa, u kontaktu je sa spiritualnim svetom, neretko ima nevidljive prijatelje… A onda mu odrasli (iz najbolje namere) objasne da ništa od toga ne postoji i spuštaju ga iz tog sveta jalovog maštanja u realnost. Kulturološki smo programirani da funkcionišemo isključivo iz mentalnog nivoa.

– Imaš osećaj? Objasni!

Naučeni smo da unutrašnji osećaj nije dovoljan, da je varljiv i neistinit – naročito ako ne umemo da ga racionalizujemo. Tako jačamo kontakt sa spoljašnjim svetom i njegovim zahtevima, a gubimo kontak sa sobom. Nismo u balansu.

Mentalno shvatanje je linearno, što nas na određeni način štiti od haosa. Bilo bi nepodnošljivo u svakom trenutku imati sva sećanja, sve doživljaje, sve senzacije i sva osećanja, od rođenja do sadašnjeg trenutka. Svest ne bi mogla da barata sa svim tim informacijama odjednom. Sve što smo ikada doživeli i sve što možemo da doživimo pohranjeno je u našoj podsvesnoj memoriji i do tih informacija možemo lako da dopremo, zahvaljujući asocijativnoj sposobnosti psihe. Podsvest je za nijansu brža od svesnog čuvara i zato u regresoterapiji pratimo prvu misao. Cenzura dolazi kasnije i kaže: – To je glupost! Otkud ti sad ta slika?

Stvarno, otkud nam svi ti sadržaji u podsvesti? Protiv čega se mental buni i šta uporno negira? Šta strahuje da će otkriti?

U radu sa podsvesnim nivoima ne možemo otkriti ništa što već nije u nama.

da li ja to izmišljam 3
– Koja je tvoja omiljena boja? – Plava! – Plava!? Zašto sad plava? Nemoj da kažeš plava, kad dobro znaš da je ove sezone ljubičasta pravi hit. Reci plava i ispašćeš glupa! Plavo nije za devojčice, sećaš se? Plavo je hladno, ne možeš time da obojiš srce! Uzmi crvenu. […] Dok mental ima 108 načina da bude protiv, duša zna da joj treba nešto plavo108!? Kako si prebrojala baš 108? Evo ga opet…
Kada se upuštamo u istraživanje podsvesti? Kada nas neki izazov toliko pritiska, primoravajući nas da se njime pozabavimo iznutra. Čak i tada mental može da traži da priču duše, koja nije jednoznačna, prevedemo na njemu razumljiv jezik. Hoće dodatno objašnjenje, koje ne ugrožava njegovu poziciju.

Neko nema dilemu da dobijene informacije razume kao prošli život. Neko drugi kaže da je to mentalna igra. Za nekog trećeg to je metafora psihe, koja je u tom trenutku najpogodnija za otključavanje emocionalnih blokova. Neko četvrti reći će da je sve to budalaština – iako delotvorna.

da li ja to izmišljam

Kako ‘izmišljotine’ mogu da budu delotvorne?

Dok čitamo knjigu, gledamo film ili dramu na sceni, niko nam ne sugeriše s kim bi trebalo da se poistovetimo i kako da razumemo sve što se odvija pred nama, a događa se da se podsvest spontano prepozna u nekom karakteru ili situaciji. Emotivno reagujemo na umetničke sadržaje kada u njima prepoznamo izazove i životne igre slične onima koje sami igramo. U stanju smo da se identifikujemo, padnemo u dramu, proživimo duboke emocije i da kroz sve to bolje razumemo sopstveni život. Doživljavamo pročišćenje (katarzu). Da li smo čitali romansiranu verziju jednog od svojih života? Možda. Jesmo li učestvovali u mentalnoj igri koja se odvija između pisca i čitaoca? Sigurno. Otključali smo poneku metaforu iz te knjige ili je metafora otključala nešto u nama? Da. Ta knjiga je totalna izmišljotina! Moguće. Ali to što neka knjiga nije (sasvim) zasnovana na istorijskih činjenicama ne umanjuje njeno katarzično dejstvo.

U regresoterapiju se ne upuštamo da bismo dokazali teoriju reinkarnacije, niti verodostojnost nekog prethodnog života, nego da bismo razrešili aktuelni problem.

Foto: Pixabay

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s