REPROGRAMIRANJE UVERENJA: O ženstvenosti

ANTIVIRUSNI PROGRAM ZA PSIHU

Obično posumnjamo da je virus u sistemu tek kada primetimo da kompjuter ne radi kako bi trebalo: spor je, gubi podatke, blokira, ne reaguje, neki programi su neaktivni i slično. Pretpostavljamo da tu postoji nešto što osujećuje rad, ali ne znamo šta je to, niti kada je i kako dospelo u sistem. Kada su u pitanju kognitivno-emocionalni virusi, takođe znamo da nešto nije u redu sa našim ponašanjem i(li) osećanjima, ali ne znamo odakle to potiče niti kako deluje. U traumatičnim situacijama, kada naša emocionalna uznemirenost stvara jaka sećanja, ali nas ujedno sprečava da se rukovodimo logikom, obično kreiramo svojevrsnu pouku ili naravoučenije, koje kasnije postaje kompjuterski virus naše psihe. Kako zvuče ta naravoučenija? Najčešće kao generalizacije: nikada neću verovati muškarcu (nakon što nas jedan prevari); ne idu mi jezici (zbog jedne loše ocene); brak je robija (nakon razvoda); teže je biti žena (jer je mama tako rekla… i živela).

Sećanja koja su zaboravljena na svesnom i racionalnom nivou i dalje utiču na nas iz podsvesnih slojeva psihe, kao zaraženi potprogrami. Prošli događaji, usvojeni obrasci i efekti traumatičnih iskustava oblikuju naše trenutno stanje, ono što nam se čini da jesmo, sve ono na šta smo osetljivi i šta nas ograničava. Možda više i ne pamtimo prvog muškarca koji nas je prevario, niti sve te okolnosti u kojima smo izneverene, samo odnekud znamo da muškarcima nije baš za verovati, čeznemo za iskrenim partnerstvom, a ne prepuštamo mu se. (Taj virus nepoverenja osujećuje nam partnerske veze.) Možda se više ni ne sećamo kada je mama nešto rekla, ali to sada živimo kao sopstvenu istinu (i težinu). Potreban nam je antivirusni program, reprogramiranje i neutralizacija prošlih, zaboravljenih i potisnutih iskustava.

Kroz regresoterapiju ponovo proživljavamo situacije od emocionalne važnosti i osvešćujemo ih, tako da sada razumemo kako su one proizvele neko uverenje (virusno naravoučenije) ili emocionalni obrazac koji nas uslovljava i utiče na našu percepciju. Možemo da odgonetnemo širu sliku: Odakle mi to uverenje i zbog čega tako reagujem na određene pojave? Kada dođemo do situacije ili zbira situacija koje su izvorište aktuelnog problema, istražujemo kako je ta situacija proizvela određeni emocionalni sklop, mentalni program ili blokadu na telu. Terapijski obrađujemo te sadržaje i shvatamo da su naravoučenija samo zastarele besmislice. Ujedno otkrivamo dublja značenja, ponovo izgrađujemo svoja stanovišta i u stanju smo da donosimo nove životne odluke.

antivirus za psihu (4)

ISCELJIVANJE POVREĐENE ŽENSTVENOSTI: ILUSTRACIJE IZ PRAKSE

Slučaj 1: Klijentikinja dolazi na terapiju da bi se oslobodila vaginalne infekcije koja se već duže vreme obnavlja. Oseća nelagodu i pritisak, a seksualni odnosi postali su neprijatnost. Koliko se sećala, sve je počelo na letovanju u Turskoj, pre dve godine, kada je preterala sa slatkišima

U regresiji odlazi u mnogo dublja sećanja, gde otkriva niz situacija u kojima je izložena stidu i strahu u periodima seksualnog buđenja: traumatičan doživljaj prve menstruacije, stroga zabrana dodirivanja intimne regije i osuda samozadovoljavanja, represija seksualne želje, nasleđeni strah od neželjene trudnoće… Najupečatljiviji scenario do koga je došla odigravao se – u Turskoj, ali ne pre dve godine, nego pre dva veka. Živela je usamljenički bračni život, uz sirovog muža sklonog pijanstvu i grubim seksualnim igrama koje joj nisu pružale užitak. Oseća bol, nelagodu, stid i otpor. Vremenom počinje da izbegava seksualne odnose i da mu uskraćuje poslušnost, a on je sve surovije ponižava i kažnjava…

Klijentkinja je otkrila da je u pozadini vaginalne infekcije jaka emocionalna komponenta povređene seksualnosti. Kao žena osećala se bespomoćnom i taj emocionalni program kreirao je napad (infekciju) na centar njene ženstvenosti. U njenoj podsvesnoj memoriji, ženska seksualnost izjednačena je sa poniženjem, osećajem osramoćenosti i podređenosti. Došla je do uvida: – Jasno mi je! Stvaram te infekcije da bih izbegla seks. Osvestivši sve te podsvesne sadržaje, može da ih otpusti umesto da ih ponavlja, da svojoj ženstvenosti vrati osećaj vrednosti i da obnovi svoj seksualni život.

Slučaj 2: Iako profesionalno uspešna, veoma obrazovana i atraktivna, klijentkinja nema razvijeno samopoštovanje, niti osećaj lične vrednosti. – Unižavam se u odnosu na druge ljude.

U procesu regresije klijentkinja otkriva niz situacija koje su joj podrivale samopouzdanje: samostansko vaspitanje zasnovano na krivici i grehu, kažnjavanje životne radosti, izloženost kritikama i osudama. Zatim odlazi u život u kome je odrasla u sirotištu, nakon pogibije roditelja. U detinjstvu i ranoj mladosti još uvek oseća radost i životni polet, što prestaje ugovorenim brakom. Udata je za dobrostojećeg, prividno uglednog i čestitog čoveka, koji je neprestano vređa i zlostavlja. Ja sam niko i ništa, njegovo vlasništvo. Nikome iz okruženja nije poznato pravo lice njenog muža, naprotiv: govore joj kako bi bez njega bila potpuno bezvredna. Emocije se razvijaju od tuge i povređenosti, preko besa, do toksične ogorčenosti i skamenjenosti. Rođenjem dece rane se produbljuju. Hladna, emocionalno daleka i ogorčena majka može samo da im saseče samopouzdanje u korenu… i tako se ciklus nastavlja.

U pozadini svega bio je razvijeni mehanizam obezvređivanja: sebe, da bi se drugima dala vrednost; i obrnuto. Na kraju procesa klijentkinja dolazi do spoznaje: Shvatamo vrednost nečega tek kada to izgubimo i dobijemo nazad. U prošlosti sam izgubila deo sebe, da bih spoznala šta ja nisam. Sad sam ponovo vratila taj deo velike slagalice. Proces se završava dubokim osećajem celovitosti.

*   *   *

Naravno, u suočavanju sa prošlošću ne otkrivamo isključivo iskustva u kojima smo trpeli nepravdu od strane drugih, nego uviđamo i situacije u kojima smo nanosili povrede drugima, a ponekad je i pasivno svedočenje određenim događajima traumatično samo po sebi.

Moguće je da žena u procesu regresije otkrije neku od muških inkarnacija, u kojima je ponižavala ili iskorišćavala druge žene, što je u sadašnjem životu možda rezultiralo u generalno nepoverenje i odbojnost prema muškarcima. U tom slučaju, potrebno je suočiti se sa tim unutrašnjim muškarcem iz prošlosti i oprostiti mu.

Mi jesmo rezultat sopstvene prošlosti, ali ne moramo da budemo njeni zarobljenici.

O sličnosti traumatskih efekata i kompjuterskog virusa pisao je Ph.D. Vitor Rodrigues u: International Journal of Regression Therapy, V. 24, 2016.

Foto: Pixabay

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s